Wilhelm Hintersatz
Harun el-Rashid
SS Standartenfuhrer
26. maja 1886. Senftenberg , Brandenburg
29. marta 1963. (76 godina)
Fatima Grimm, prije nego što je nosila maramu - na naslovnoj strani knjige "Moj proždirani put do islama" (2015).
Navodi se da je islamistički obrazovni vodič kružio u vrtiću Favoritn. Traka dolazi od Fatime Grimm, kćerke nacističkog zločinca koji je postao musliman 1960. godine.
„Ako nastavimo da odgajamo našu decu kao što smo i bili, vremenom će ona postati masa poluobrazovanih nacionalista, komunista ili humanista, a zdanje islama će se srušiti do neprepoznatljivosti u narednih 50 godina“, objasnila je Fatima Grim 1975. njeno predavanje "Obrazovanje naše djece" njeni motivi. Predavanje je objavljeno kao brošura od strane Islamskog centra u Minhenu 1995. godine i od tada se distribuira, danas naravno i putem interneta.
Oko 15 godina, roditelji mogu očekivati da će "naša djeca pronaći prijemčivu za koncept džihada", kaže se, a Grimm poručuje majkama da "ne budu kukavice i nestrpljive da predstave svoje sinove bilo kome kako bi spasile opasnost. Umjesto toga, uvijek ih trebamo podsjetiti kakva je velika razlika za svakog muslimana da se može boriti za cilj islama, s oružjem u ruci.” U posljednjem paragrafu Grimm je jasno rekao njihov cilj: “konačni trijumf islama na zemlji".Ovaj spis, koji takođe sadrži mnogo skoro iskrenih pasusa - na primer: "da su dobro izrecitovani stihovi iz Kurana mnogo bolji za uši od najnovijeg hita Džejmsa Lasta" - treba da se koristi kao materijal u Montessori vrtiću u Favoritenu Jevrejska vjerska zajednica je tada podnijela krivičnu prijavu protiv Muhammada Ismaila Suka, upravitelja vrtića. On se brani od tvrdnji da je, prema pisanju "Kuriera", Grimova brošura navodno viđena prije dvanaest godina(!) u vrtiću.Ipak, zanimljivo je: ko je ta Fatima Grim? Ili: ko je ona bila? Budući da je umrla u Hamburgu 2013. godine, nekrolog na islam.de, stranici Centralnog vijeća muslimana u Njemačkoj, kaže: „Fatima Grimm je bila, što mnogi u ovoj zemlji ne misle da je moguće, nezavisna njemačka muslimanka, obrazovana, artikulisan i saosećajan.“ Naglašen je njen anotirani prevod Kurana – iako ga je Institut za islamske studije na Freie Universität Berlin opisao kao „orijentisan na misionarske svrhe“ i „ne preporučuje se“ za proučavanje.
Fatima Grimm je rođena kao Helga Lili Wolff 1934. godine. Njen otac, Karl Wolff, bio je SS obergrupenfirer i general Waffen SS-a. Godine 1964. osuđen je na 15 godina zatvora pred Regionalnim sudom u Minhenu II zbog saučesništva u ubistvu u najmanje 300.000 slučajeva (zbog deportacije u logor za istrebljenje Treblinka). 1969. je pušten jer nije bio sposoban za zatvor, umro je 1984. godine, nekoliko sedmica prije nego što je prešao na islam, kćerka mu je na mezaru klanjala islamsku molitvu za mrtve.
"Sa mačem i perom"
Islam je ispovijedala davne 1960. godine, na svoj 26. rođendan, a kasnije je pisala o "blaženstvu što je konačno našla čvrst oslonac u ovim teškim vremenima". Imala je dugu vjersku potragu, budući da je bila Jehovin svjedok i krstila katolik prije nego što ju je njen prvi muž preobratio na islam. U nedavno objavljenom intervjuu za knjigu s Peterom Schuettom, bivšim komunistom koji je prešao na islam 1980. godine, rekla je da joj je to preobraćenje "neupitno pomoglo da izađe iz sjene mog oca".1962. otišla je u Pakistan, ali se ubrzo vratila u Minhen. Godine 1984. udala se za Abdula Karima Grimma, koji je također prešao na islam.Obojica se smatraju bliskima Muslimanskom bratstvu. U njenim spisima kao što je "Žena i porodični život u islamu" se više puta spominje džihad i činjenica da se može praktikovati "i mačem i perom, lopatom i skalpelom ili čak šivanjem mašinom ili drvenom kašikom ' može se vršiti.U starosti, Grimm je još uvijek bio u novinama sa posebnom temom: burkini. "Ovi kupaći kostimi odgovaraju mojoj vjeri - i divno prekrivaju moje bore", rekla je za Hamburger Abendblatt. "Nürnberger Nachrichten" je izvijestio o Grimmovim izjavama o drugim pitanjima odijevanja: Navodno je rekla da svako ko hoda okolo gol i sa niskim dekolteom ne bi trebao biti iznenađen silovanjima. Ali u intervjuima je više puta nailazila na riječi tolerancije, pa je u "Islamische Zeitungu" pozitivno govorila o međureligijskom obrazovanju: "Glavno je da svi koji živimo u ovoj zemlji poštujemo jedni druge."
Fatima Grimm je bila jedna od najvažnijih njemačkih muslimanki nakon Drugog svjetskog rata.
Rođena je kao Helga Lili Wolff 25. jula 1934. u Minhenu. Njen otac je bio general Waffen SS Karl Wolff . Udala se i uzela muževljevo ime, a od sada se preziva Heeren.
Na svoj 26. rođendan, 25. jula 1960. godine, primila je islam u Minhenu , a time i ime Fatima u odnosu na Poslanikovu kćer Fatimu (a . Iste godine se udala za čečenskog muslimana Omara Abdula Aziza. Nakon što je primila islam , napustila je Minhen sa suprugom i otišla u Pakistan , ali se nakon tri godine vratila u Minhen.
Kao autor i govornik, vodila je intenzivnu kampanju za muslimane njemačkog govornog područja i bila je jedna od najpoznatijih ličnosti na konferencijama muslimana njemačkog govornog područja 1970-ih i 1980-ih. 1983. njihov brak je sporazumno razveden.
U svojoj tadašnjoj matičnoj zajednici , Islamskom centru u Minhenu , radila je na dobrovoljnoj bazi kao glavna odgovorna osoba za časopis na njemačkom jeziku "Al-Islam" i volonterski radila u komisiji za izgradnju džamije za izgradnju. Islamskog centra u Minhenu . Također je radila na egzegezi Kur'ana na njemačkom jeziku i razvijala nastavni materijal za djecu i mlade.
Nakon što je Abdulkarim Grimm , koji je živio u Hamburgu i bio godinu dana stariji od Fatime Heeren, ostao udovica i brinuo se o svojoj djeci oko sedam godina, njegova kćerka Nadija došla je na ideju da predloži Fatimi Heeren da se preseli iz Minhena u Hamburg. i udati se za njenog oca. Nađa je upoznala Fatimu Heeren na hodočašću [umra] . Nakon udaje 1. aprila 1984., prvo se nazvala Fatima Heeren-Grimm, a kasnije Fatima Grimm. U grad na Alsteru došla je sa svojim projektom "Bavarski Kuran", koji je još bio u povoju, i svuda je srdačno dočekana. Tamo je nastavila svoj rad kao autorka i prevoditeljica i napisala nekoliko knjiga.
Bila je počasni član Centralnog vijeća muslimana i sjedila je u odboru Njemačke muslimanske lige sa svojim mužem. Obojica su vodili svoju diskusionu grupu u Hamburgu.
Umrla je 06. maja 2013. u Hamburgu i sahranjena je pored svog supruga na groblju Ohlsdorf u Hamburgu na muslimanskom području u kapeli 13.
Ostavila je obiman spisak. Njene publikacije uključuju:
|
Unutrašnji mir, Minhen 1995 |
|
|
Islam očima žene, Minhen 1999 |
|
|
Žena i porodični život u islamu, Minhen 1999 |
|
|
Kako klanjam u islamu? Minhen 2003 |
Ona i njen muž su 17. januara 2005. dali intervju za muslimansko tržište .
Fatima Grimm je bila majka sina i ćerke iz prvog braka, koji su rano umrli, kao i troje pastorčeta iz drugog braka. Njen otac, otac Karl Wolff , prešao je na islam nekoliko sedmica prije smrti 1984. godine .
Harun el-Rašid Bej, rođen Wilhelm Hintersatz (26. maja 1886. – 29. marta 1963.) je bio nemački oficir i SS - standartenfirer , rođen u Senftenbergu , Brandenburg (neki izvori tvrde da je bio Austrijanac). Komandovao je tokom Drugog svetskog rata. Odjeljenje Udruženja za oružje Istočne Turske SS-a.
Prvi svjetski rat
El-Rašid je rođen kao Wilhelm Hintersatz u Brandenburgu 1886. Tokom Prvog svjetskog rata prešao je na islam dok je zajedno sa Enver-pašom služio u Glavnom štabu Osmanskog carstva . Tokom svog boravka tamo razvio je divljenje prema Ottu Limanu von Sandersu , kojeg je upoznao.El-Rashid je kasnije napisao Sandersovu sentimentalnu biografiju, koja je objavljena u Berlinu 1932. godine. Bio je vojni oficir i služio je i Nemcima i Osmanlijama, a 1919. godine uzeo je ime Harun el-Rašid beg, koje je upisao u SS liste starešinstva .. Prema jednom izvoru, el-Rašid je postao Turčin kada ga je usvojila turska porodica i bio je pilot teškog bombardera tokom rata.
Islamska mobilizacija tokom rata uticala je na el-Rašida. Nakon rata se uključio u ratni logor Wünsdorf za bivše muslimanske ratne zarobljenike i služio je u talijanskoj obavještajnoj službi u Abesiniji 1930-ih. Vjerovao je da ima "povjerenje domorodaca Muhamedanaca " koji je živio u njemu vidio ga je "jednovjernika kako bez bojazni klanja u njihovoj džamiji". Htio je da odsiječe "Ahilovu petu" njemačkom neprijatelju Engleskoj, koju je vidio kao svoju najopasniju prijetnju, a što je za njega bio islam .Tokom svog djelovanja u islamskom svijetu vjerovao je el-Rašidu da je njegovo vjerovanje u islam i njegovo druženje sa muslimanima njegovo najvažnije "oruđe" za zadobivanje njihovog povjerenja.
Drugi svjetski rat
Nakon početka njemačke invazije na Rusiju , el-Rašid je služio kao oficir za vezu i glavna linija kontakta između Glavnog ureda sigurnosti Rajha i velikog muftije jerusalimskog Haj Amina al-Husseinija , koji je viđen kao duhovni vođa SS Novi Turkestan divizije. Ranije spriječeni da se formiraju u Slovačkoj, Nijemci nisu odustajali od svog cilja stvaranja muslimanske divizije. Zbog svoje bliskosti s velikim muftijom, el-Rašid je viđen kao savršen izbor za vođenje takve divizije. Rašid i Veliki Muftija je počeo da pravi plan, oni su vjerovali da Bosna idealno mjesto za raspoređivanje ove divizije, jer su smatrali da bi rad sa 13. Waffen brdskom divizijom SS Handschar (1. hrvatska) bio od koristi za obuku divizije. Štaviše, Bosna je bila muslimansko područje, a vjerski objekti i vođe El-Rašida je u njegovoj potrazi za stvaranjem divizije pomogao princ Mansour Daoud, rođak egipatskog kralja Faruka , koji se pridružio njegovim snagama i ojačao njihov karakter. .
El-Rašid je pokušao da regrutuje nemačke ili germanske oficire za svoju diviziju. Njegov izbor je uključivao
SS Hauptsturmfirer Kvintus de Veer,
SS Untersturmfirer Körber iz 5. SS planinskog korpusa ,
Gerd Schulte i SS Sturmbannfuhrer Franz Liebermann.
Ova divizija je konačno raspoređena 20. oktobra 1944. u ime Heinricha Himmlera i trebalo je da se zove Udruženje istočnoturskog oružja. Većinu divizije činili su pripadnici Ostmuselmanisches SS-pukovnije koji su prebačeni u Slovačku. Grupe naoružanja stvorene i podijeljene po etničkim linijama (Volga-Tatar ( Idel-Ural), Krim (Krim) i Turkestan) trebalo je da obučavaju mnoge bataljone, ali je bilo problema sa snabdevanjem - vozila nisu radila i jedino oružje koje je moglo da se koristi bilo je neispravno oružje iz Ostmuselmanisches SS-Regiment Nr.1, najveća grupa (dok je još bila mala). Puk je uključen u Turkestansku oružanu grupu. Postojala je dodatna grupa naoružanja pod nazivom Azerbejdžan (Azerbejdžan), koja je kasnije formirana sa 2851 vojnikom. Divizija se uglavnom sastojala od vojnika iz muslimanskih zajednica juga Sovjetski Savez , posebno od Turkmena i od kaspijskih i crnomorskih Tatara, koji nisu bili privrženi SSSR-u. Patila je od loše discipline i morala, i nije bila u potpunosti iskorištena sve dok Nijemci nisu naišli na kadrovske probleme.
1944. godine jedinica je pomogla u suzbijanju Varšavskog ustanka . Međutim, na Badnje veče 1944. godine, Turkmeni istočnomuslimanskog SS puka br. 1 pobunili su se - dijelom zbog toga što se raspravljalo o prelasku u Rusku oslobodilačku armiju Andreja Vlasova , što se smatralo izdajom njihovih antiruskih ideala i el- Rašidova opšta nesposobnost i nesposobnost da komunicira i gleda sa svojim ljudima. To je rezultiralo time da je Himmler odmah otpustio el-Rašida i raspustio i reorganizovao puk pod drugim imenom.
Tokom rata, el-Rašid je napisao roman Schwartz oder Weiss: Ad Imperium Romanum protiv (Crno ili bijelo: Na putu za Rimsko carstvo) u Etiopiji, objavljen u Berlinu 1940. godine.
U martu 1945. godine, ranije otpušteni el-Rašid, sada vođa oružane grupe Idel-Ural, susreo se sa lokalnim partizanima i predao se u Merate u sjevernoj Italiji, predajući svoje tatare pod uslovom da se prema njima postupa humano. Odlučio je da se preda partizanima, bojeći se da će predaja Amerikanaca dovesti do toga da na njegove ljude gledaju kao na japanske vojnike koje će pregaziti tenkovi. 26. aprila, el-Rašidovi ljudi su položili oružje, od kojih su 150 odmah ubijeni od strane partizana. kod Col Di Nesse.El-Rashid i njegovi ljudi su kasnije predati 1. oklopnoj diviziji, a Tatari su vraćeni u Sovjetski Savez, gdje su ili strijeljani na licu mjesta ili poslani u gulage .
poslijeratnog perioda
El-Rašida su zarobili Sjedinjene Države nakon rata i puštene na slobodu. Godine 1954. u Bielefeldu je objavljena njegova knjiga Od Orijenta do Zapada: Mozaik različitih obojenih iskustava, detaljan rad o njegovim iskustvima i putovanjima .
Krajem marta 1956. godine, bivši imam Istočnoturskog udruženja za oružje, Nurredin Namangani, vratio se u Njemačku i završio u Minhenu . Njegove prve aktivnosti uključivale su govorenje o muslimanskoj molitvenoj sobi u Minhenu. Međutim, krajem 1958. govorio je o izgradnji čitave džamije u gradu. El-Rašid je bio jedan od njegovih glavnih pristalica - njih dvoje su bili bliski i poznavali su se tokom Obojica su bili zatvoreni u Sjedinjenim Državama.El-Rašid je pisao federalnom predsjedniku Theodoru Heussui naglasio Namanganijevu "ljubav prema Njemačkoj" i da je bio "pravi odani prijatelj Njemačke". Tvrdio je da muslimanima u Njemačkoj, kao iu drugim zapadnim zemljama, nedostaju politički slobodna džamija i "vrijedan centralni vjerski i kulturni centar".
U januaru 1947. godine, neposredno prije puštanja iz zarobljeništva, tamošnji logorski doktor dijagnosticirao je Wilhelmu arteriosklerozu sa hipertenzijom i koronarnom sklerozom, kao i kroničnu progresivnu deformaciju spondiloze lumbalne kralježnice s ponovljenim teškim napadima išijasa . Budući da je doktor uočio značajno pogoršanje Wilhelmovog stanja kao rezultat rata i internacije , moguće je pretpostaviti da je izvještaj djelimično ubrzao njegovo oslobađanje 3 mjeseca kasnije.
Najkasnije na prijelazu 1962/63. Wilhelmovo zdravlje se značajno pogoršalo. Muči ga jak bol, piše o "gadnim napadima" i istovremeno se osjeća "užasno slabim i slabim". Bilo je uspona i padova u sedmicama koje su uslijedile. Periodi relativne slobode od bola smjenjivali su se s periodima kada se Wilhelm žalio na "bolove u grudima i između lopatica." Wilhelm opisuje svoju patnju kao "stezanje s leđa u grudima sa čudnim bolom, napola kao reumatizam, napola pekući bol".
Dana 7. februara 1963. odveden je u bolnicu u Libeku sa trepćućim plavim svjetlima, koju je ponovo napustio osam dana kasnije...
Dana 29. marta 1963. u 10.47 sati, Wilhelm je zauvijek zaspao.
Dan kasnije, njegovo tijelo je zakopano i odneseno u Vorwerker Friedhof u sjevernom Libeku. Sahrana sa vojnim počastima obavljena je ovdje 4. aprila 1963. godine u glavnoj sali krematorijuma. Četiri pripadnika Federalne granične policije vjerovatno su na Ildarov poticaj ogradila lijes njegovog oca. Ildar je bio oficir BGS-a 1963. godine.
Major Wehrmacht (1939-1944)
- Bergabung dengan Waffen-SS (496147)
- SS-Sturmbannführer (3 Agustus 1944)
- SS-Obersturmbannführer (1 September 1944)
- SS-Standartenführer (1 Oktober 1944)
- Komandan Osttürkischer Waffen Verband der SS (20 Oktober 1944 - Mei 1945).
- Preussische Rettungsmedaille,
- EK-II (septembre 1914),
- EK-I (1915),
- Komturkreuz der Orden von d. Weissen Rose Finnlands,
- Österreichische MVK 3. kl mit KD,
- Lippisches-Detmold KVK,
- Hamburgisches Hanseatenkreuz,
- Herzoglich Sächsen Ernestinischer Hausorden Ritterkreuz 2. kl mit Schwertern (7 avril 1917),
- Georgien Orden d. Heiligen Tamara,
- Türkischer Eiserner Halbmond,
- Türkischer Silberne Liakat Medaille mit Schwertern Spange,
- Türkische Medjidie Orden 2. kl mit Schwertern,
- Türkische Silberne Roten Sichelförmige Medaille,
- Verwundeten Abzeichen in Silber.
- Ehrenkreuz des Weltkrieges 1914-1918 mit Schwertern,
- Wehrmacht Dienstauszeichnung 18 jahr.
Daftar buku karya Hintersatz :
– Marschall Liman von Sanders Pascha und sein Werk. R. Eisenschmidt. Berlin. 1932.
– Schwarz oder Weiß? Joh. Kasper & Co. Berlin. 1940. 289 S.
– Achtung! Erdstrahlen sind Gefahr für Mensch, Tier und Pflanzenhaltung! Die Wünschelrute warnt! Eisenschmidt. Wiesbaden. Berlin. 1952. 32 S.
– Aus Orient und Occident – Ein Mosaik aus buntem Erleben. Deutscher Heimat-Verlag. Bielefeld. 1954. 267 S.
Pogledi na Wilhelmovu zbirku vojnih suvenira i oružja.
|
|||||
|
Od samog početka, moje interesovanje za politička i vojna dešavanja me nije
napuštalo. Podneo sam opsežne i detaljne elaborate o problemima na Orijentu, u
Indiji i istoku Ministarstvu inostranih poslova i drugim agencijama. Oni su se "muljali" sve dok me nisu odveli u Glavni ured
sigurnosti Rajha i tamo konačno naišli na odobrenje.
Brinuli su me ciljevi u Turskoj, gdje još uvijek imam utjecajne veze s najvažnijim ljudima. Prije nekog vremena predao sam izvještaj koji je jasno ocrtao greške koje je Istočno ministarstvo napravilo po pitanju istočno-turskog pitanja. Od samog početka sam kritizirao nastavak boljševičke tendencije da cijepa istočnoturska plemena, jer sam u tome vidio neprijateljstva unutar kompleksa i, u nadi da ću uspostaviti kasniji antislavenski blok, slabljenje, kroz moje vlastite krivicom, ekonomske, nacionalne i vojne snage istočnog turcizma na štetu Njemačke vidio. Ovdje vas mogu podsjetiti da sam ja lično propagirao zarobljavanje muhamedanskih snaga na Balkanu. Sve je to u konačnici rezultiralo mojim imenovanjem oficira za vezu između Glavnog ureda bezbjednosti Rajha i Njegove eminencije Velikog muftije , kojem sam veoma blizak, kao i egipatskog princa Mansura Dauda. Mogu da prepustim relevantnom odeljenju RSHA da proceni da li sam i kako opravdao poverenje koje mi je ukazao Glavni bezbednosni ured Rajha. Nije jasno u kom vremenskom periodu Wilhelm piše iznad. Činjenica je da su, najkasnije od 1941. godine, kada su se njemački vojnici iskrcali u Sjevernoj Africi i napredovali prema Bliskom istoku, odlučujuće vlasti u Berlinu sistematski razmišljale o tome kako uticati na islamsko stanovništvo i kako ga uključiti i iskoristiti za sopstvenim ciljevima. U tom pogledu, Wilhelm Harun-el-Rashid Bey bi tu pokucao na vrata. dr Godine 1944. Reiner Olzscha, SS Hauptsturmfuhrer u općem dobrovoljačkom kontrolnom centru Glavnog ureda SS-a i odgovoran za organizaciju "Istočno-turskog korpusa" koji je trebao biti formiran, tražio je odgovarajućeg komandanta. Ovo bi trebalo biti u stanju da pokaže relevantno iskustvo sa muslimanskim vojnicima. Od dva odgovarajuća kandidata, jedan je bio Harun-el-Rašid, koji je tada imao nešto manje od 58 godina. |
|||||
marta 1944
Olzscha je aktivno pristupio Harun-el-Rashidu u maju 1944.: Wilhelm, koji je, kako je sam izvijestio, na početku rata gajio ambicije da ponovo aktivno interveniše u vojnim poslovima, ali je vjerovatno u početku bio odgođen zbog svojih godina, prihvatio je Olzschinu ponudu, svakako nakon zadatka nejasno naznačenog u popratnom pismu. je precizirano, relativno brzo:
|
pisati dr Olzsha Harun-el-Rashid Beyu |
||||
|
U pismu od 5. juna 1944. on je obavijestio Olzscha: Posebno mi je drago što vas obavještavam da Grm., bez obzira koliko bi žalio zbog gubitka bliske lične veze sa mnom u ovom slučaju, smatra ovaj projekt
i moju posvećenost izuzetno je bitno i smatra da je ideja o njegovom liftu jedina odgovarajuća.
grm također me je čvrsto uvjerio u svoju aktivnu pomoć u bilo kojem željenom pravcu. Egipatski princ Mansur Daut, kraljev rođak, bliski saradnik Njegove eminencije, koji uglavnom prisustvuje našim diskusijama, deli s jedne strane Grmovo žaljenje što bih mogao izgubiti direktnu saradnju s njim, a s druge strane uverenje da je ideja o osnivanju Istočnog Turskog korpusa i moja posvećenost ovom zadatku jedina ispravna. Sada se radujem daljem razvoju sa punom strašću prema cilju... Napomena: "Grm." = grand mutiDva dana kasnije, Wilhelm je poslao značajne "aplikacione dokumente" Olzschu. Sveobuhvatni životopis sadržan u njemu završava sa: Na kraju konstatujem: Vjerujem da imam potrebno vojno naoružanje u svakom pogledu za zadatak koji mi je sada dodijeljen: 1.) Učestvovao sam u prethodnom ratu u svim oblicima iu svim geografskim i klimatskim uslovima. 2.) Tada sam upoznao ratovanje bandi pod teškim fenomenima afričkog rata i na abisinskoj i na italijanskoj strani. 3. Vjerujem da imam i neophodnu političku obuku. 4. S tim u vezi, svoj suštinski instrument vidim u ujedinjenju mog njemačkog i moje pripadnosti islamu, što je dobro poznato u muslimanskim krugovima, kao rezultat povjerenja koje mi se ukazuje od strane muslimanske strane i neograničenog pomoć u svakom pravcu koju dobijem sa strane koja se očekuje od Velikog muftije. 5. Konačno, znam kako razgovarati sa svojim ljudima na njihovom jeziku. |
|||||
|
Furstenberg (Meklenburg), 7. juna 1944.
|
|
||||
|
- Pukovnika Harun-el-Rašida preuzima glavna kancelarija SS-a sa činom SS Standartenfuhrera i zadužen
je za formiranje Istočnog Turskog korpusa. SS Standartenfuhrer Harun-el-Raschid, u dogovoru sa Obersturmfuhrerom Fürstom,
predlaže njemačke, holandske i druge vođe potrebne za uspostavljanje istočnoturskog korpusa. Ured Istočnog turskog korpusa je u
zoni razmještaj, prima instrukcije od Amtsgruppe D.
- SS Standartenfuhrer Harun-el-Raschid odlazi u Kaposvar odmah nakon njegovog poziva i klasifikacije. |
Odlomci iz tajne naredbe od 22. jula 1944. jasno pokazuju da su više vlasti bile uvjerene da je Harun-el-Rašid pravi vođa za taj poduhvat,
koji se u to vrijeme još zvao "Istočno-turski korpus". Stvaranje "Istočnog turskog korpusa" za političko i vojno okupljanje svih muslimanskih antiboljševičkih snaga
turskog porijekla u svrhu unutrašnjeg rascjepkanja Sovjetskog Saveza postulirano je
kao "krajnji cilj" ovog poduhvata .
Tada se još pretpostavljalo da će volonteri u Mađarskoj biti okupljeni i organizovani. |
||||
|
Uz odgovarajući pritisak nadležnih, stvari su se brzo nastavile brzinom koju je Wilhelm poznavao...
Dva dokumenta od 2. avgusta i 9. avgusta 1944. godine, u kojima je Glavni ured SS personala tražio oslobađanje majora Harun-el-Rašid-bega za Waffen SS. Zbog svog
poznavanja turskog jezika i bliskih veza sa islamskim svijetom, Harun-el-Rašid-beg će po naredbi Reichsfuhrera SS-a dobiti poseban zadatak u Waffen SS-u.
Od 23. avgusta 1944. Wilhelm Harun-el-Rashid Bey je dobio SS broj 496
147. Istog dana je primljen kao SS-šturmbannfirer (aktivan) u Glavnom uredu SS-a. Sljedeći korak uslijedio je sedmicu kasnije: unapređen u Obersturmbannführera Waffen-SS-a od 1. septembra 1944. U ovom vojnom činu, Himler je 20. oktobra 1944. imenovao Standartenfuhrera Harun-el-Rašida za komandanta Istočne turske asocijacije oružanih snaga SS...
|
 
Furstenberg
|
||||
|
Ne beznačajan broj vojnika, oko 800 ljudi, koji su trebali postati dio Asocijacije oružanih snaga
Istočne Turske kako bi se ponovo uspostavili, ranije je bio organiziran kao "Istočni muslimanski SS puk 1" i bio je taktički podređen Dirlewangeru. SS specijalni puk od jula
1944. U julu 1944. godine, Ostmuselmanische Regiment prebačen je iz područja HSSPF Minsk, koje je postalo borbeno područje
nakon sloma njemačke grupe armija Centar 22. juna 1944., zajedno sa SS specijalnim pukom Dirlewanger, prvo u Lomzu, a zatim u Bialystock. . Planirano premeštanje u Mađarsku, gde je jedinica od avgusta 1944. trebalo da bude dalje raspoređena na području Kapošvara, omogućeno je korišćenjem
puka u sastavu SS specijalnog puka Dirlewanger za suzbijanje onoga što je izbilo 1. avgusta 1944. Varšavski ustanak prekinut od 5. avgusta 1944. godine. Nejasno je u kojoj su mjeri muslimanski legionari bili
uključeni u borbe u Varšavi. Jedinica se prvi put spominje u vezi s napadom na Stari grad koji se dogodio između 20. i 27.
avgusta. Ovdje se na strani Nijemaca borilo i oko 200 Azerbejdžanaca. Usledile su operacije u okrugu Visle od 3. do 10. septembra 1944. godine, bitka za Mokotow od 11. do 23. septembra 1944. i bitka za Zolibož od 29.
septembra do 2. oktobra 1944. godine.
Harun-el-Rašid beg je 17. septembra otputovao u Varšavu. Tamo je iskoristio vrijeme (povratak 21. septembra) da dobije pregled osoblja iz kojeg je trebao formirati svoje Istočno tursko udruženje za
oružje. Izveštaj na 8 stranica o njegovim zapažanjima, procenama i planovima je 20. septembra stigao šefu glavnog ureda
SS-a, SS-obergrupenfireru Bergeru. 
Istočnomuslimanski puk br. 1 stigao je u Mijavu do 21. oktobra i bio je sukcesivno pojačan drugim jedinicama sastavljenim od muslimanskih dobrovoljaca. Bataljoni su formirani prema nacionalnom sastavu. Pored štaba puka sa štabnom četom, sada su postojale tri grupe naoružanja
David Motadel u svojoj knjizi "Rat islama i nacističke Njemačke" objašnjava da je Harun-el-Rashid u
izvještaju svoje vojnike, koji su dolazili iz različitih naroda, različito procjenjivao. Turkestance i Azerbejdžance smatrao je
pobožnim i odanim vojnicima, jer su i oni pozitivno reagirali na vjerski utjecaj mula. Što se tiče muhamedansko-religijske strane krimskih Tatara, on još nije bio donio konačnu presudu. Međutim, za značajan dio idel-uralskih Tatara obećao je malo uspjeha. Volške Tatare smatrao je
nepouzdanim. Generalno, komandant je bio zadivljen opštom religioznošću tima. On je zapravo pretpostavio da su vojnicina tragu boljševičke antireligijske propagande više nisu bili uvjereni
muhamedanci . Harun el-Rašid je muhamedanac kao i mi. Za nas vi niste samo komandant, već i otac u koga se svim srcem pouzdajemo. A drugi vojnik piše... brat u našoj svetoj veri . Sljedeće filmske sekvence pružaju vizualni utisak o preplitanju vojske i religije u redovima Harun-el-Rašidovog istočnoturskog udruženja za oružje. U izvještajima Federalnog arhiva (broj 1/2011) o snimcima se izvještava kako slijedi: Tek nedavno, prilikom obrade nekoliko preostalih neisječenih materijala iz njemačkih filmskih filmova koji nisu uništeni ratnim gubicima i koji su završili u Državnoj kinoteci, otkriven je originalni negativ u boji od 35 mm izrađen na nitrocelulozi i još neuglazbiljen. pod nesumnjivim naslovom “Izvodi iz Wochenschaua”. Prikazuje, počevši od Agfa sive ploče koja se nalazi na slici, dvije različite fotografije jedne od muslimanskih SS legija i ostrva Heligoland (BDN 14101). U prvom slučaju, SS Standartenfuhrer Karl von Krempler, ujedinjen u molitvi sa muslimanima koji su preuzeli dužnost, prenosi sliku koja ne izgleda neprikladna za stranu propagandu. Snimci se mogu datirati i u 1944. godinu, tako da je planirana upotreba u nikad završenoj Panorami br. Pored lažne izjave ("Karl von Krempler"), stručnjaci u Saveznom arhivu nisu sasvim sigurni gdje su i kada tačno snimljeni snimci. Svrha takođe ostaje nejasna. Inače, naredba je bila da se muslimanski pripadnici trupa ne smiju ometati tokom vjerskih obreda i nikako da se fotografišu ili snimaju. Ovdje je, međutim, napravljen izuzetak, zbog čega se može pretpostaviti da se radi o snimku u propagandne svrhe. Izvođenje cijele stvari izgleda vrlo profesionalno, zbog čega bih se složio sa pretpostavkom o korištenju u nekoj od planiranih mjesečnih emisija PANORAMA. |
|||||
|
Nakon iznenađujućeg otkrića 96 metara dugog komada filma u boji 2009. godine, njegovi odlomci
korišteni su u nekoliko povijesnih dokumentarnih filmova. Neki od snimaka su pogrešno geografski i lično dodijeljeni
(npr. "Handschar" ).
Cijeli film možete pogledati u nastavku. Federalni arhiv mi je dozvolio da ovdje objavim filmske snimke u smanjenom kvalitetu i sa dogovorenim izvorima.
Ceremonija polaganja zakletve u Udruženju oružanih
snaga istočne Turske SS "Harun-el-Rashid",
|
|||||
|
Istočno tursko udruženje za oružje pod vodstvom Harun-el-Rashida je u međuvremenu pojačano dodatnim
muslimanskim dobrovoljcima, od kojih su neki bili regrutirani u Norveškoj, a neki od ruskih ratnih zarobljenika. Međutim,
udruženje nije napravilo velike prostorne pomake. Legionari uvek treba da se bore protiv lokalnih partizana.
Nedostatak lojalnosti pojedinih plemena unutar udruženja, koji je Harun-el-Rashid već analizirao, očigledno je doveo do stalnih i ozbiljnih kršenja discipline unutar tima. Zbog toga je komandant 30. novembra 1944. godine tražio da se odredi sud . Dana 4. decembra, Harun-el-Rashid je imenovan za sudiju Udruženja istočnoturskog oružja istovremeno osnivanje SS-a i policijskog suda , i samim tim imao bolje ovlasti za poduzimanje disciplinskih mjera protiv uzbunjivača.
Međutim, nije baš bio toliko uspešan... U noći 24/25. decembra 1944. situacija je izmakla kontroli:
|
|||||
|
Što se tiče događaja oko masovnog dezertiranja na Božić 1944. godine, postoji razrada Sebastiana Cwiklinskog, koja donosi dodatne detalje i teorije. Odgovarajući odlomak iz duže publikacije možete pronaći ovdje...
|
|||||
|
Nakon što je sadašnji komandant Istočnoturskog oružanog udruženja više puta povjeravao vođenje
udruženja nepouzdanim elementima na vlastitu vlast i suprotno uputama SS-HA, neki od Turkestanaca su pod vodstvom pukovnika oružja. Alimov je prebegao u partizane nakon što je ubio neke nemačke podvođe. Ponašanje komandanta
Harun-el-Rašida pokazuje da on nije u stanju ili ne želi da preduzme potrebne korake.
Hitno se traži da se Standartenfuhrer Harun-el-Rashid odmah razriješi sa dužnosti i Hstuf. Za sada, Fürst će biti zadužen s privremenim rukovodstvom udruženja, a posebno sa rukovodstvom Turkestanske oružane grupe.
SS-HA., Amtsgr.D Ossttelle
Međutim, do tražene smjene komandanta nije došlo. Januara 1945. godine, Istočno tursko udruženje oružja je reorganizovano. Tako je azerbejdžanski puk
izdvojen i raspoređen u "Kavkasko udruženje za oružje SS-a" koje se formiralo u sjevernoj Italiji. Kao zamjena, uključeno je
tatarsko osoblje ranije raspuštene "Oružarske brdske brigade SS-a (Tatar br. 1)". Turkestanski bataljon je takođe morao biti
reorganizovan nakon što je značajan broj vojnika dezertirao u decembru 1944.
|
|||||
|
Lokalno, oružane snage pod komandom Harun-el-Rašida su još uvijek bile u zapadnoj
Slovačkoj. Dana 1. marta 1945. još uvijek se nalazi na popisu u oblasti Myjava, ali djelomično prebacivanje u sjevernu Italiju
počelo je posljednje sedmice februara godine.
U toku marta prestalo je kretanje trupa ka ciljanom području. Krajem 1944. godine Harun-el-Rashid Bey je predložio korištenje udruženja za borbu protiv bandi u Savojskim Alpima. Ovaj prijedlog je proizašao iz njegove analize epizode Alimov. U skladu s tim, bilo bi prikladno rasporediti ljude na područje gdje nisu mogli komunicirati s civilnim stanovništvom, kao u Slovačkoj. Takođe postojao suštinski deo druženja ljudi naviklih na planine . Najmanje jedno civilno stanovništvo, sa kojim legionari nisu mogli da komuniciraju, pronađeno je na novoj lokaciji u trouglu Milano - Merate - Bergamo. Najkasnije od 10. marta 1945. ovdje se nalazilo sjedište Istočnoturskog udruženja za oružje. |
|
||||
|
|||||
|
Oko 11. aprila 1945. ponovo je dezerterstvo. Ovoga
puta ima (navodno) 900 pripadnika azerbejdžanskog puka koji pokušavaju pobjeći i probiti se preko sjeverne talijanske granice do Švicarske. Neki od muškaraca to čak i uspijevaju, dok drugi stižu samo do Monte di Nese i tamo se za sada skrivaju. Azerbejdžanci su imali plan da se udruže sa italijanskim partizanima koji su tamo delovali. Ali to
više nije slučaj za mnoge. Dana 13. aprila, prema izjavama očevidaca, "više od 2.500 fašista i esesovaca" provalilo je u malo
selo, ušlo u trag odmetnicima i ubilo njih 118: 43 su umrla tokom bitke, 2 su kasnije podlegla ranama, 73 su uhapšena i poslat na streljanje na tri mjesta u
selu. Događaj je protekao kao "
|
|
||||
|
U ovom kontekstu, ponekad se spominje ime Harun-el-Rashid, što sugerira da je on bio povezan s gore
spomenutom akcijom. Sumnja se ne može potpuno odagnati, ali s druge strane Azerbejdžanci više nisu bili pod njegovom komandom od
30. decembra 1944. godine, nakon što su uključeni u Kavkasko udruženje za oružje SS-a. U tom smislu, dezerterstvo se nije
dogodilo u njegovom udruženju za oružje. Monte di Nese je udaljen dobrih 40 kilometara od Meratea, nekadašnje baze Asocijacije
oružanih snaga Istočne Turske, tako da su se pojavile sumnje da li su pripadnici ove jedinice u to vrijeme bili umiješani.
Dana 26. aprila 1945., nakon iscrpljujućih pregovora, sklopljen je sporazum o primirju između komandanta udruženja Wilhelm Harun-el-Raschid Beya i lokalnog komandanta Corpo Volontari della Liberta (CVL) Giovannija Luranija. Prema ovome, jedinicama stacioniranim u Merate (oko 500 ljudi) bilo je dozvoljeno da zadrže svoje oružje ako se povuku u svoje odaje. Osim toga, na određenim kontrolnim punktovima trebalo je postaviti zajedničke straže njemačkih trupa i naoružanih partizana.
|
|||||
|
SPORAZUM OD 26. APTIL 1945 IZMEĐU CVL MERATE I NJEMAČKE KOMANDE U MERATE
Br. 1 Nemci su se obavezali da neće pustiti u Merate nikakve organizovane elemente, ni fašiste ni pripadnike drugih grupa. Br. 2 Dvostruki stražari (njemački i CVL) bit će postavljeni na kontrolnim punktovima.
Br. 3 Nemci se bezuslovno obavezuju da će osloboditi pokrajinski put za Leko i prilazne puteve
Merate od susednih gradova. U slučaju da njemačke trupe neselektivno zauzmu ili prelaze navedene puteve, ovim je dogovoreno
da će snage CVL-a biti ovlaštene da razoružaju, hapse i zadržavaju takve njemačke vojnike dok se ne postigne sporazum s njemačkom komandom. CVL Komandant Merateskog odreda |
||||
|
Tri dana kasnije, 29. aprila 1945., jedinica se zvanično predala kada su trupe američke 1. oklopne divizije umarširale u Merate.
|
|||||
Možda je sada bilo vremena za razmišljanje o tome odakle i kamo. I Wilhelm je razmišljao... Postoji pismo njegovoj supruzi s kraja marta 1945. godine, u kojem analizira trenutnu situaciju i iz kojeg je sasvim jasno da je stav koji je iskazao prema Engleskoj u međuvremenu preokrenut...
...jer bi eliminacija Engleske iz evropskog potencijala moći bila jednaka uništenju Njemačke, evropske kulture i morala, a time i vrijednosnog koncepta Evrope općenito. – Engleska je štit Evrope! ... Ko voli Evropu i ko voli Orijent, ko želi da vidi Evropu i Orijent očuvane, a još više ko voli i jedno i drugo i vezan je za jedno i drugo, pripada svom snagom i sposobnošću na strani Engleske. ...
Poslednji pasus je zbunjujući. Da li je Wilhelm već bio u zarobljeništvu u ovom trenutku (28. marta 1945.)?
Izručeni su se suočili sa smrću u Sovjetskom Savezu zbog veleizdaje ili, u najboljem slučaju, godinama u sibirskom kaznenom logoru. Neki su uspjeli pobjeći i sakriti se. Dramatične scene ponekad su se odigravale među onima koji to nisu uspjeli: skakali su s vozova u pokretu ili sa deportacijskih brodova koji su trebali da ih vrate u Sovjetski Savez. Bilo je samoubistava i samospaljivanja. Oni koji su živi stigli u Sovjetski Savez bili su ili likvidirani ili emigrirani u GULAG na duže vrijeme.
Dozvoljeno mu je da ode 4. aprila 1947. godine...
Njegovo odredište: Husby u Schleswig-Holsteinu. Tu su završili Milly i dva dječaka.
Može se pretpostaviti da su u proljeće 1945. godine, kao i milioni drugih žena, djece i staraca, pobjegli od
Crvene armije i, naravno, krenuli na zapad prema Amerikancima i Britancima. Nacistička propaganda je mjesecima raspirivala strah od "ruskih
hordi", a ako je pošteno i vjerovati izvještajima, taj strah u mnogim slučajevima nije bio neosnovan.
Od Fürstenberga, gdje su njih troje živjeli do posljednjeg, put ih je odveo 400 kilometara na krajnji sjever
Njemačke do danske granice u maloj zajednici Husby kod Flensburga. Oko 600 ljudi došlo je ovamo u sklopu bijega iz istočnih dijelova zemlje
do 1946. godine, što je privremeno udvostručilo prvobitnu populaciju Husbyja.
I Vilhelm je sa svojom porodicom stigao ovamo 15. aprila 1947. godine. Put do Husbyja vodi ga preko Minhena i Štutgarta. U oba grada je ostao nekoliko dana i dobio je kartice za hranu prije nego što je nastavio putovanje. Od 19. aprila bio je i registrovan u Husbyju u smislu knjižica za hranu .
A sada je četvoro živelo u skučenim uslovima. Wilhelm je ubrzo preuzeo svoj posao hranitelja u svoje ruke i pokušao poboljšati finansije porodice kao činovnik u lokalnoj radnji čelika. To nije dugo išlo i faze nezaposlenosti su pokvarile raspoloženje.
februara 1949
Uskrs 1948
Kako je došao u kontakt sa ovim mumbo-džambom, ne znam. Takođe je nejasno šta je on zapravo uradio. U svakom slučaju, baveći se ovom temom, upoznao je Hansa Dannerta, sina misionara iz Južne Afrike, koji se pojavio u Njemačkoj kao radiestezist 1930-ih i razvio teoriju tzv. „stimulativnih traka“ i objavio ih na predavanjima spisi.
Ove stimulativne trake bi trebalo da budu oblasti u zemlji nad kojima se može detektovati povećana aktivnost "zemaljskih zraka". Naravno, pomoću štapova za gatanje od strane senzibiliziranih radiestezista. Ove zemaljske zrake su bile (i jesu) odgovorne za sve vrste nedaća koje mogu uticati na ljude i životinje. Stoga je zadatak radiestezista da pronađe ove iritirajuće trake i ponudi rješenja na koja utiču.
To je uključivalo ne samo preporuku, na primjer, roditeljima djeteta koje mokri u krevet da pomjere mjesto za spavanje djeteta za 1 metar, već i prodaju "uređaja za suzbijanje" koji bi neutralisao sva opasna zračenja.
A takav "uređaj za suzbijanje" bio je "Phylax Apparatus" koji su razvili Dannert i fizičar Henrich, koji je proizvodio vlastiti Apparate-Bau GmbH u Hagenu/Vestfaliji od oko 1932. godine. Na ovu potpuno neefikasnu kutiju nadležni su upozorili nedugo nakon što se prvi put pojavio na tržištu, jer su kupci prevareni i obećanjem da će „ako se profesionalno instalira proizvodnja mlijeka krava biti povećana za 20% u onima koji se nalaze u zgradama stanara da će umor biti otjeran i opće blagostanje povećano" nikada se ne može iskupiti u životu.
U Švicarskoj je prodaja ovakvih uređaja bila potpuno zabranjena. Međutim, to nije spriječilo Dannerta i njegove partnere da i dalje prodaju ove uređaje neiskusnim savremenicima za 60 do 120 DM (u zavisnosti od "dometa").
Hans Dannert
Wilhelm sa Dannertovim "agregatnim štapom".
Njegov najmlađi sin može pomoći.
Vjerovatno je aktivno nudio farmerima u oblasti Flensburga svoje usluge za istraživanje navedenih zemaljskih zraka i navijao jednog ili drugog za Phylax
aparat...
Radiestezija sa štapovima vjerovatno nije bila sasvim neuspješna i čini se da je cijeli trud finansijski plaćen off...
U julu 1950. godine, porodica je konačno mogla da se preseli u svoje mesto da živi, koje se od milja zvalo "RoPa".
Pretpostavljam da je ovo skraćeno od Rolling Paradise . Jer mora da je za njih četvoricu bio raj
nakon 5-3 godine boravka sa strancima: konačno stan za sebe, sa malom baštom svuda okolo... Ali zašto "valjati"?
Sljedeća fotografija daje odgovor. Novi dom porodice bio je, jednostavno, karavan!
RoPa (decembar 1950.)
Tokom narednih godina, porodica Harun-el-Rašid je ulepšala mali prostor oko karavana, izgradila štale za sve vrste sitne stoke i obrađivala mali vrt.
Međutim, s obzirom na Wilhelmovu ponekad ekscentričnu prirodu, moglo bi se navesti da je on mislio da je to bila odlična ideja: on i njegova mala porodica u kamp prikolici, što mu je dalo priliku (barem u teoriji) da posjeduje i prikolicu da bude stacionirani drugdje u Njemačkoj. Ne znamo koji su motivi igrali ulogu u cijeloj akciji i vjerovatno nikada nećemo saznati.
Johanna Vogel
novembra 1947
Njena kuća u Elsterstraße ostala je uglavnom (ili potpuno) netaknuta kada je Senftenberg granatirala Crvena armija u aprilu 1945. i nakon toga podmetnuo požar, koji su vjerovatno izvršili prisilni radnici nakon njihovog oslobođenja u području grada.
Ne znamo da li je Hani, kao i mnogi drugi, takođe pobegao u proleće 1945. i da li je Georg do poslednjeg branio Senftenberg u poslednjem Hitlerovom kontingentu, „Folksšturmu“.
U Senftenbergu se do danas šuška da su Georga Vogela zatvorili Rusi nakon završetka rata. Razlog: bilo kakva umiješanost nacista u trag njegovom legalnom radu. Dok ne budem imao pouzdane dokaze o tome, smatram da je to s jedne strane moguće, ali s druge strane moguće zatvaranje je moglo imati i druge razloge. Tada su ljudi bili prilično fleksibilni u traženju razloga.
Džordž Vogel
1948
U svakom slučaju, nadzornik Lehnerdt je navodno zbog ovog pronalaska bio zatvoren nedelju dana u sovjetskom lokalnom štabu u bivšem hotelu Mingau.
Senftenberg Gazette (23. april 1948.)
Godine 1953. napustio je Senftenberg bez svoje žene Johanne.
U službenim dokumentima nalazi se "poslije zapada - 11.4.53". Tačna destinacija je zatamnjena...
I tu se staza završava. Trenutno nema dostupnih informacija zašto je otišao, zašto je to učinio bez Johanne, gdje je tačno otišao i šta mu se kao rezultat toga dogodilo.
Nema dokaza da su se Johanna i Georg kasnije ponovo sreli. Sama Johanna živjela je do svoje smrti u kući koju su dijelili u Elsterstrasse u Senftenbergu.
Kako nikada nije radila, može se pretpostaviti da ju je suprug nastavio finansijski izdržavati.
Skoro 25 godina kasnije, u Johanninoj umrlici pisaće "udovica"...
Na pitanje da li su se Johanna i njen brat Wilhelm ponovo sreli nakon rata, takođe se mora odgovoriti sa "ne". Međutim, braća i sestre su održavali živu razmjenu pisama. Prije nego što je Wilhelm pušten iz zatočeništva, održavan je kontakt s Milly i dvojicom nećaka. Odmah nakon Vilhelmovog povratka. Potonji je obično potpisivao razglednice i pisma upućena njegovoj sestri sa "tetka Kristin". Vjerovatno da bi prikrio svoje postojanje od onih koji su na vlasti čitali u SBZ/DDR.
iz: "Vodič kroz administraciju, poslovanje i saobraćaj - okrug Calau"
(odobrio cenzura SMA Land Brandenburg 14. februara 1949.)
Johanna i Georg
Senftenberg - 11. septembar 1949
Naime Dr. Već u novembru 1949. Kurt Seesemann, jedan od novih Wilhelmovih partnera i sam aktivan na polju grafologije, bio je oduševljen sposobnostima ovog "čudotvornog doktora i radiestezista" iz Husbyja u Schleswig-Holsteinu:
Pismo Harun-el-Rashid Beya prof. dr. Georg
Anschütz
sa molbom za MOĆAN predgovor za njegovu malu knjigu.
od 24. septembra 1951.
Iz pisma reproduciranog lijevo i dolje, vidljivo je da je rukopis za "Oprezno zračenje Zemlje" već bio spreman u Wilhelmovoj ladici krajem 1949.
godine.
Ali dalje sa Seesemannovim napomenama:
Er hat über seine Arbeiten jetzt ein Buch fertig geschrieben, das er gerne veröffentlichen möchte. Wäre das nicht vielleicht etwas für die Freie Forschungsgesellschaft? Oder steht die Freie Forschungsgesellschaft nicht in Verbindung mit einem Verlage, der ihre Schriften herausgibt?
Ich habe mir eine Schriftprobe von Harun Alraschid Bey geben lassen, die außerordentlich interessant und aufschlußreich ist und an vitaler Kraft die des Gröning weit in den Schatten stellt.
...
...
Donnerwetter!
Zwei Wochen später ein erneuter Versuch, Harun-el-Raschid, der "Autorität" Dr. Georg Anschütz schmackhaft zu machen. In dem Schreiben zitiert Seesemann Wilhelm folgendermaßen: "Wie ich Ihnen sagte, bin ich selbst in der Lage, die 'Emanation' (also Ausstrahlung) eines jeden Menschen einwandfrei festzustellen. Das ist an sich nichts Neues, wenn auch selbst nicht jeder Rutengänger dazu in der Lage ist. Ich habe es von Dannert gelernt; d.h. Herr Dannert prüfte mich und erkannte, daß ich diese Messungsfähigkeit sofort beherrschte. Übrigens rechnet man bei einer Emanation von etwa 2 Meter die für Ruten erforderliche Sensibilität des Menschen, ab 5 Meter Heilkräfte. Ich selbst habe nach Messung Dannert etwa 7 Meter Ausstrahlung. Ebenso mein ältester Junge Ildar, der ein vorzüglicher Ruter ist."
Professor Anschütz zeigte sich von Wilhelms übersinnlichen Fähigkeiten offenbar unbeeindruckt. Vielmehr versuchte er sich die Phalanx aus Seesemann und Harun-el-Raschid irgendwie vom Leibe zu halten. Sein Vorschlag, Wilhelms Manuskript doch einem anderen "Ruter", einem gewissen Möring, zur Begutachtung vorzulegen, kam bei Wilhelm überhaupt nicht gut an: Der Gedanke, daß etwa Herr Professor Anschütz diesem Herrn Möring mein Manuskript zur Stellungnahme übergeben könnte, ist geeignet, mich zu bestimmen, von dem Weg über die Freie Forschungsgesellschaft lieber abzusehen.
Anschütz blieb anscheinend bei seiner ablehnenden Haltung, ein, wie auch immer geartetes, Vorwort für die geplante Veröffentlichung zu verfassen. Im Mai 1952 waren alle Messen gesungen. Wilhelm quittierte Anschütz' Ablehnungsschreiben seinerseits mit einem grundsätzlich höflichen Brief, dessen Text jedoch keinen Zweifel an seinem Ärger über "einen betrüblichen Zeitverlust (hoffentlich nicht zu erheblichem Schaden für mich!)" lässt. Wilhelm schätzt ein, daß "es keinen Wert haben würde, den Versuch zu machen, unsere grundverschiedenen Einstellungen in Einklang zu bringen". "Es ist mir aber sehr interessant, dass SIE mir die Anregung geben, Herrn Dr. SEESEMANN dafür zu gewinnen, mir das VORWORT zu geben. DIESE ABSICHT (und ich HABE sie ihm bereits angedeutet!) hatte ich schon von dem Augenblick an, als mir klar wurde, dass ich auf SIE, sehr geehrter Herr Professor, nicht mehr zu rechnen hätte."
Und genau so kam es dann auch. Anstelle des favorisierten Professor Dr. Georg Anschütz, musste (oder durfte) Dr. Kurt Seesemann die ehrenvolle Aufgabe übernehmen, das Vorwort für die pseudo-wissenschaftliche Schrift Wilhelms zu liefern...
Achtung, Erdstrahlen sind Gefahr
für
Mensch, Tier und Pflanzenhaltung!
Die Wünschelrute warnt.
R.Eisenschmidt-Verlag
Wiesbaden - Berlin
1952
Es folgen weitere wilde Theorien über den Einfluss der Erdstrahlen auf die Bildung von Krebs oder Kropf sowie auf die Fortpflanzung bei Mensch und Tier. Und auch das Bettnässen ist eine hochprozentige Folge von "Erdreiz". Alles natürlich praktisch nachgewiesen!
Aber auch die Pflanzenwelt kommt nicht zu kurz. Hier wirken sich die gefährlichen Reizstreifen selbstverständlich negativ auf den Wuchs und den Ertrag von Kulturen aus.
Über einen kurzen Ausflug in die gestörte Akustik von großen Räumen, deren Ursache zuweilen in den unter dem Bauwerk befindlichen Reizstreifen und weniger in einer baulichen Unzulänglichkeit zu suchen sind, kommen wir schlußendlich zu einem ganz besonderen Phänomen...
Dem berühmt-berüchtigten Kilometerstein 23,9...
Aufgrund der schieren Anzahl innerhalb kürzester Zeit gelangte die Unfallstelle tatsächlich zu einiger Berühmtheit. Die Zeitungen titelten damals "Der Tod lauert am Kilometerstein 23,9" und das Thema wurde 1934 sogar in einem Mystery-Roman verarbeitet.
Da es keine logische Erklärung für die zahlreichen Unfälle gab, fühlten sich diverse Leute berufen, die Sache in Augenschein zu nehmen und ihre Expertise abzugeben. Unter anderem auch ein Rutengänger namens Karl Wehrs, der bereits 1932 eine Erklärung für den ganzen Spuk hatte: überstarke Erdstrahlung, die dergestalt auf den Autofahrer wirkte, als daß das Lenkrad wie eine Wünschelrute reagierte und er daraufhin das Steuer verriß und im Graben landete.
Phylax wusste Rat und entwickelte ein Gerät, welches völlig leitungsunabhängig die Erdstrahlen aufnimmt und die dabei gewonnene Energie in umgekehrter Richtung gegen dieselben einsetzt, um sie zu neutralisieren.
Sensationell!
Rutung km-Stein 23,9 an Straße Bremen - Bremerhaven
15./16. Oktober 1952
World Digest of Psychical Research and Occult Studies: TOMORROW
(Vol.2, No. 1 - Autumn 1953)
Über die Zusammenkunft zu nachtschlafender Zeit, die unter amtlicher Überwachung durch zwei Schutzmänner erfolgte, findet man Informationen in einem "Fachartikel" eines gewissen Hans
Bender, einer Person mit ziemlich fragwürdiger Vita.
Unter dem Titel "Earth rays and auto accidents" erschien im Herbst 1953 in dem englischsprachigen "World Digest of Psychical Research and Occult
Studies: TOMORROW" eine Abhandlung, die sich mit den oben erwähnten Geschichten um den Kilometerstein 23,9 beschäftigt. Darin findet die Nacht vom 15. auf den 16. Oktober
1952 Erwähnung. Vermutlich erschien der Text zunächst in einer ähnlich obskuren Publikation im deutschen Sprachraum und wurde später übersetzt. Welches "Fachjournal" das gewesen sein könnte,
entzieht sich aktuell meiner Fantasie...
Wie lange Wilhelm fortfolgend bei der ganzen Quacksalberei noch mitmachte ist unklar. In seinem 1953 ausgestellten Reisepass findet man als Berufsbezeichnung neben dem obligatorischen "Oberst a.D." zusätzlich die Angabe "wissensch. Rutengänger". Vielleicht endete der Ausflug in die Welt der Erdstrahlen mit dem Tod Hans Dannerts 1954, vielleicht aber auch nicht.
1952 besaß man schon wieder einen eigenen fahrbaren Untersatz, etwas das auch im Westen zu jener Zeit nicht gang und gäbe war.
Der DKW F8 diente Wilhelm nicht nur für seine Hausbesuche bei den ganzen "Verstrahlten" in der Umgebung, die er mit Wünschelrute und Phylax-Apparat beglückte. Darüber hinaus nutze die Familie ihre neue mobile Unabhängigkeit für zahlreiche Ausflüge und Kurzurlaube quer durch West-Deutschland.
Außerdem passierte man fast wöchentlich die nahe Grenze zu Dänemark um sich dort mit Waren des täglichen Bedarfs einzudecken.
Autobahn nach Stuttgart (Juli 1953)
1952
Juli 1953
Reklame-Flyer
|
Der Buchtitel wäre nach allem, was wir mittlerweile über das Leben des Autors wissen, ein kongenialer Titel für eine Autobiografie gewesen. Doch ein weiteres Mal wird derjenige
Leser enttäuscht, der eine solche Erwartung hegt.
|
|
|
Man hätte sich gewünscht, daß Wilhelm nicht nur seinen alten Fez für das Foto rechts aus der Mottenkiste geholt hätte, sondern auch noch ein paar Geschichten aus seinem bewegten
Leben zum Besten gegeben hätte. Der Klappentext des Buches suggeriert zwar solches, der Inhalt bleibt jedoch meines Erachtens weit hinter seinen Möglichkeiten...
Packende Wiedergabe vielseitigen Erlebens einer bemerkenswerten Persönlichkeit fesseln den Leser dieser Geschichten aus Morgen- und Abendland.
Der Autor, ein deutschblütiger Mohamedaner und an hohen Kommandostellen deutscher und fremder Armeen bewährter Offizier dreier Kriege, nutzt in ihnen seine besondere Begabung, aus eigener Empfindsamkeit seinen Mitmenschen das Besondere, das Spezifische, das Beispielhafte und deswegen Bemerkenswerte zu verdeutlichen. In jeder seiner Erzählungen beweist er seine Fähigkeit, sowohl sachlich als auch psychologisch das Geschehen zu erfühlen und seine persönliche Auffassung von den Dingen akzentuiert und doch unaufdringlich darzulegen. Der vielseitig bewährte Schriftsteller vereint hier Erlebnis und Erfahrung aus Jahrzehnten eines buntbewegten Lebens zu einem Mosaik, in dem sich dennoch die gelassene Erkenntnis menschlicher Seele wie ein roter Faden unverkennbar durch alle Geschichten zieht, seien sie in den Motiven auch noch so verschieden. - Dieses Buch ist ein wirkliches Volksbuch kritischen Ernstes und überquellender Heiterkeit, ein vortreffliches Geschenk für jung und alt. - Bisher wurde Harun-el-Raschid Bey bekannt durch seine Werke »Marschall Liman von Sanders Pascha und sein Werk«, eine Würdigung der deutschen militärischen Organisationsarbeit und Führung in der Kaiserlich Osmanischen Armee für den Verlauf des ersten Weltkrieges. Ferner »Schwarz oder Weiß?«, eine in romanesker Form gehaltene Schilderung aller mit dem italienisch-abessinischen Krieg verbundenen Umstände vor den Kulissen des Geheimen Nachrichtendienstes. Es folgte ein kleines, tiefgründiges Werk über Erdstrahlenforschung. |
Sommer 1953
Sommer 1953
|
Ako vrlo velikodušno dopustimo objema stranama raspuštenu ljutinu i mnogo manje delikatnu psihološku osjetljivost, moramo podvući crtu s istim negativnim rezultatima na obje strane.
U principu, on na događaje iz tog vremena gleda sa izrazito turske tačke gledišta, koja nažalost i danas predstavlja krajnji i nepobitni pogled na stvari Turske.
